Da li mi je dozvoljeno raditi kao policajac?

Alejkum selam ve rahmetullahi ve berekatuhu. Bismillah, ves-salatu ves-selamu ala resulillah…

Rad u policiji će nakada biti dozvoljen, a nekada će biti zabranjen (shodno mjestu, vremenu, osobi itd.). Ako se toga posla prihvati neko ko je čvrst, jak i snažan (el-kavijj), siguran, iskren i povjerljiv u pitanjima dina i dunjaluka (el-emin), za nadati se je da se putem takvog čovjeka mogu ostvariti razna dobra i interesi ljudstva poput pomaganja mazluma – unesrećenog i potlačenog, stajanje na put zalimu – nasilniku, kriminalcu, tlačitelju, sprječavanje ili uklanjanje zla, ili pak njegovo umanjenje itd. Čovjek koji radi u policiji mora se strogo paziti od toga da ne bude zaštitnik i pomagač kriminalnim grupama ili pojedincima, i da ne bude tlačitelj nevinih ljudi. Šejhul-islam Ibnu Tejmijje rhm., kaže: „Ako će muslimani imati koristi od čovjeka-vojnika (džundi), a isti on je u stanju biti od takve koristi, ne treba mu da izbjegava taj posao, zbog nečega što nije veći interes muslimanima od toga!“ (Pogledaj: Medžmu’ul-Fetava, 28/26.)

Šejhul-islam Ibnu Tejmijje rhm., kaže: „Čovjeku nije dozvoljeno da bude pomagač u zulumu – nasilju i kriminalu. Međusobno potpomaganje se dijeli na dvije vrste:

1. Potpomaganje u dobročinstvu i bogobojaznosti, poput džihada – borbe na Allahovom, dž.š., putu, uspostavi šeri’atskih kazni i propisa, vraćanju tuđih prava onima kojima su prava otuđena i uzeta, sve ovo spada u ono što nam je Allah, dž.š., i Njegov Poslanik, s.a.w.s., naredio, a ko se ustegne od ovih poslova iz bojazni da ne bude jedan od pomagača zulumćara i kriminalaca – nekada će izostaviti nešto što mu je farzi-ajn (lična obaveza), a nekada nešto što je farzi-kifaje (kolektivna obaveza) – umišljajući da će na taj način biti bogobojazan, a često puta se strah i kukavičluk miješaju sa bogobojaznošću, jer se oba temelje na odustajanju i povlačenju!

2. Potpomaganje u grijehu i neprijateljstvu poput potpomaganja u oduzimanju nevinog života i u prolijevanju nedužne krvi, ili u bespravnom oduzimanju tuđeg imetka, ili u udaranju nekoga ko to ne zaslužuje i sl., ovo je ono što je Allah, dž.š., zabranio i Njegov Poslanik, s.a.w.s..

Ako se ljudima imovina oduzima nepravedno, i bude teško vratiti je pravom vlasniku kao što je slučaj sa brojnom državnom imovinom i parama – pomoći da se taj imetak utroši na ono u čemu je korist muslimana poput izgradnje tvrđava, izdržavanja vojske i sl., sve to spada u kategoriju potpomaganja u dobročinstvu i bogobojaznosti.

Obaveza vladara (države), kada je takva vrsta imetka u pitanju – ako se ne zna pravi vlasnik i nemoguće mu ga je vratiti, niti njegovim nasljednicima – obaveza je taj imetak utrošiti, uz pokajanje i tevbu ako je vladar (ili neko drugi), zulumćar, na ono u čemu je opšta korist i interes muslimana, i ovo je stav većine uleme poput Malika, Ebu Hanife, Ahmeda, i ovo se bilježi od velikog broja ashaba, i na to nas upućuju šeri’atski dokazi, kako je o tome govoreno na drugim mjestima. Ako je neko drugi nepravedno postupao s tuđim imetkom – obaveza je (sadašnjim vlastima) da sa imetkom postupe na prethodno pojašnjen način. Ako se vladar (vlast) usteže od takvog postupanja s državnim imetkom, onda pomoći da se taj imetak vrati njegovim vlasnicima je preče nego li ga ostaviti u vlasništvu onoga ko će da ga izgubi i umjesto da ga utroši na njegove vlasnike i muslimane vlast-vladar ga spiska i potroši na nešto drugo. Šeri’at se bazira na ajetu: „Allaha se bojte kol’ko možete!“, što nam pobliže pojašnjava ajet: „Allaha se iskreno bojte!“, kao i na riječima Allahovog Poslanika, s.a.w.s., koji kaže: „Kada vam nešto naredim to izvršite onoliko kol’ko ste u stanju i mogućnosti!“ (Muttefekun ‘alejh)

Obaveza je ostvarivanje dobra i koristi i njihovo upotpunjenje, uz anuliranje zla i šteta kao i njihovo umanjenje, pa ako dođu u suprotnost jedno s drugim, veća korist i dobrobit će se ostvariti tako što će se ispustiti manja, i veće zlo će se otkloniti tako što će se počiniti ono koje je manje.

Pomogao je u grijehu i neprijateljstvu onaj ko je u zulmu pomogao zalima – silnika, zulumćara, kriminalca, a što se tiče onoga ko pomaže mazluma – onoga kome je nasilje učinjeno, umanjujući mu učinjenu nepravdu – takav je zastupnik mazluma-nevoljnika, a ne zastupnik zalima-silnika, u rangu onoga koji mu daje zajam ili je opunomoćenik u nošenju njegovog imetka zulumćaru poput staratelja jetima-siročeta, ili nadzornika vakufa – ako zalim (silnik) bude tražio od njega novac – pa se potrudi da ga odbije od sebe tako što će dati manje novca njemu ili nekom drugom, nakon maksimalnog napora da se od njega sačuva, takva osoba je dobročinitelj koji se ne smiju ni na koji način dirati! (ma ‘alel-muhsinine min sebil!).“ (Pogledaj: el-Sijasa el-Šer’ijja, 1/66.; Medžmu’ul-Fetava, 28/283.)

Pogledaj:

http://fatwa.islamweb.net/fatwa/index.php?page=showfatwa&Option=FatwaId&Id=119041

Hafiz Ibnul-Kajjim el-Dževzijje rhm., kaže:

فصل إذا عرف هذا فالطرق التي تتضمن نفع المسلمين والذب عن الدين ونصر المظلومين وإغاثة الملهوفين ومعارضة المحتالين بالباطل ليدحضوا به الحق من أنفع الطرق وأجلها علما وعملا وتعليما فيجوز للرجل أن يظهر قولا أو فعلا مقصوده به مقصود صالح – وإن ظن الناس أنه قصد به غير ما قصد به – إذا كان فيه مصلحة دينية – مثل: دفع ظلم عن نفسه أو عن مسلم أو معاهد أو نصرة حق أو إبطال باطل من حيلة محرمة أو غيرها – أو دفع الكفار عن المسلمين – أو التوصل إلى تنفيذ أمر الله تعالى ورسوله – فكل هذه طرق جائزة أو مستحبة أو واجبة!

وإنما المحرم : أن يقصد بالعقود الشرعية غير ما شرعت له فيصير مخادعا لله فهذا مخادع لله ورسوله وذلك مخادع للكفار والفجار والظلمة وأرباب المكر والاحتيال فبين هذا الخداع وذاك الخداع من الفرق كما بين البر والإثم والعدل والظلم والطاعة والمعصية فأين من قصده إظهار دين الله تعالى ونصر المظلوم وكسر الظالم إلى من قصده ضد ذلك.

“Načini i metode (turuk) koje u sebi sadrže interes i korist po muslimane, kao i odbranu vjere, te pomaganje potlačenih i unesrećenih, kao i borbu i suprostavljanje protivu onih koji se pokvarenim lukavštinama i varkama bave kako bi hakk nečiji uzurpirali – su jedni od najboljih načina i metoda, koje je najvrijednije poznavati, po njima raditi, kao i druge njima podučavati!

Dozvoljeno je čovjeku da ispolji određene riječi ili djelo – pod uslovom da pri tome ima dobre namjere i cilj, pa makar i mislili ostali da je on htio nešto drugo mimo onoga što je naumio – ako se u tome nalazi interes vjere i dina, poput:

-otklanjanja zuluma i nasilja od sebe,

-otklanjanja zuluma i nasilja od muslimana,

-otklanjanja zuluma i nasilja od mu’ahida (nevjernika pod ugovorom),

-pomaganja hakka i istine,

-uklanjanja batila i laži poput raznih hila i spletki koje su zabranjene i haram,

-odbrane muslimana od nevjernika ili

-radi ispunjenja Allahovog, dž.š., i Poslanikovog emera.

Navedene metode, načini ili sredstva mogu biti:

-Dozvoljene (dža’iz).

-Pohvaljene (mustehabb).

-Obavezne (vadžib).

Ono što je zabranjeno, i što je haram, jeste to: kada čovjek ima za cilj – izvjesnim pravnim ugovorima – nešto sasvim drugo mimo onoga za što su ti ugovori i namijenjeni – postajući tako jednim od onih koji varaju Allaha! Ta osoba je ona koja želi varati Allaha i Njegova Poslanika, s.a.w.s. – dok je prethodno spomenuta osoba ona koja vara: nevjernike (kuffar), griješnike (fudždžar), nasilnike (zalemeh), spletkaroše i prevarante (erbabul-mekri vel-ihtijal)!

Razlika između ovakve vrste varanja i prethodno spomenutog varanja je razlika kao između dobra i zla, pravde i nepravde, pokornosti i grijeha! Kako da se poistovjete ljudi koji imaju za cilj ispoljavanje Allahove, dž.š., vjere, pomaganje potlačenih, i lomljenje nasilnika i zulumćara sa onima koji imaju za cilj nešto sasvim suprotno!“ (Pogledaj: “Igasetul-Lehfan fi Mesajidiš-Šejtan”, 2/94-95.)

Na osnovu svega navedenog, dozvoljeno je studirati i baviti se poslom policajca, nebitno je li islamska ili neislamska država u pitanju, sve dok se ima za cilj pomaganje dobra, istine i pravde kao i borba protivu zla, kriminala i nepravde, i ako se to ne može ostvariti osim uz brijanje brade onda je dozvoljeno počiniti manje zlo – obrijati bradu npr., radi uklanjanja većega zla – droge, ubistava, krađa, tuča itd., a Allah, dž.š., najbolje zna.

p.s.: obavljanje namaza je uslov u dozvoljenosti kako ovog tako i bilo kojeg drugog posla, i nema opravdanja za neobavljanje namaza, nebitno koji posao bio u pitanju!

Odgovor priredio: Sead ef. Jasavić, prof.fikha